Čekaj da završiš tu osnovnu, srednju, fakultet, čekaj da se zaposliš, udaš, rodiš, zaradiš penziju, umreš…
Čekam ja tako i čekam sve po nekim stanicama koje nisam sama gradila.
Čekam, a nepoznato mi.
Čekam, a neudobno mi.
Čekam, a ne čeka mi se….
Naviknuta na čekanje od malih nogu, shvatih nekada u nekim kasnim četrdesetim da sam umorna.
Ne, ne nisam bukvalno ja shvatila, nego je shvatilo tijelo. Možda sam shvatila i ja, ali kako pobogu da živim, a ne čekam nešto. Ne znam uopšte kako se to radi. Sama pomisao me plašila.
Shvatilo je tijelo i počelo da se buni.
Kažu ko čeka taj i dočeka, e pa ja sam konačno dočekala.
Dočekala sam anksioznost i baš gadne napade panike.
Otkud baš na mojoj stanici da se iskrcaju? Pitala sam se.
Zašto baš meni? Sve sam nešto ljuta, a ne znam na koga i šta.
Pitala me terepeutkinja na ovo moje “a zašto ne tebi?”, ostadoh zatečena.
Pa stvarno, zašto ne…
Kasnije sam zapravo kroz naš zajedički rad shvatila zašto da.
Boljeli su uvidi, ali su me istovremeno liječili.
Znala sam, ali nisam priznala, da već jako dugo ne živim, nego čekam život.
Osjećala sam, ali sam potiskivala, da tako ne treba.
Htjela sam toliko toga drugačije, ali nisam se usudila.
Prezirala sam to kod sebe, ali nisam smjela direktno pogledati u to…
Kako je samo teško bilo nekome ko čitav život čeka, jer mu je nekako usadjeno u genetski kod da to tako treba, odvažiti se živjeti, a ne čekati život.
Koliko me samo sve to plašilo, vrištala sam i ja i moja anksioznost.
Vrištale smo dok se nismo čule.
Vrištale smo dok nisam uzela svoj život u svoje ruke, dok nisam od pasivnog “čekača”, postala aktivni “nečekač”.
Plašio me ovaj drugi, tako stran, nepoznat, a opet ugodan, udoban, drag…
Dan po dan sam učila kako drugačije, dan po dan sam živjela svoja nova uvjerenja.
Da živjela, ne čekala nekoga/nešto da ja to onda.
Shvatila sam da život baš onako ne zanima što ga mi čekamo i živimo od “vikenda do vikenda”; od “rodjendana do rodjendana” od “godisnjeg do godisnjeg”, od “dolaska djece do odlaska djece”, “od ovo mora tako do ne mora to ništa”, “od plate do penzije” “od kiše do kad će sunce”….
Kada bi nam se samo mogao obratiti, sigurna sam da bi nam rekao:
“Ljudi moji, neko vam je dao pogrešna upustva za korištenje!”
Čekala sam na stanici zvanoj život četrdeset plus godina i da vam iskreno kažem baš sam se umorila i neka sam.
Baš kada sam prestala čekati, stigao je moj voz zvani življenje. Oduvijek je bio tu, samo sam ja izgleda na pogrešnim stanicama čekala, dok je on zapravo sve vrijeme čekao mene.
P.S. Tekst je originalno djelo autora.
Autor teksta želi ostati anoniman.
Tekst je obavljen pod punom saglasnošću autora.
Pogledaj: Sa ništavilom na TI
