U našoj rubrici pod nazivom “Priče iz terapijske sobe” donosimo jednu inspirativnu, snažnu i hrabru priču koju je naša draga klijentica podijelila sa nama u želji da bude podrška svima koji se pronađu u ovim sjajnim i dirljivim redovima, ali i onima kojima je depresivnost iz ugla osobe koja ju doživljava nepoznanica.
Donosimo jednu emotivnu i iskrenu ljudsku priču i beskrajno smo joj na tome zahvalni.
Ukoliko želite da nam ispričate Vašu priču budite slobodni da nam pišete. Biće nam neizmijerno drago.
Priču prenosimo u cjelosti.
Kako izgleda život pod maskom?
Kako sam samo vješto godinama u javnosti nosila masku. Niko, osim moje jako bliske prijateljice, nije mogao naslutiti šta se ispod krije. Da su samo na trenutak mogli zaviriti ispod maske vjerovatno bi svi ostali zatečeni.
Ja sam bila ta koja je pozitivac, optimista, koja nesebično pomaže drugima, koji zna da savjetuje i utješi, koja je većinu vremena na visini zadatka, kako u privatnim tako i u poslovnim odnosima…bila sam sve to, ali za druge i u očima drugih.
Za sebe sam bila NIŠTA.
Za sebe sam bila praznina, ništavilo i tupost.
Mislila sam da će skidanje maske ukazati na sve moje slabosti, mane, nedostatke, da će svijet vidjeti lažljivicu i jadnicu.
Kako sam samo bila u krivu…
Kada sam potražila pomoć?
Odlučila sam da potražim pomoć onda kada više nisam imala snage da stavljam masku, kada je sve u meni i oko mene počelo da se raspada, kada sam u javnosti imala izlive plača koje niko i ništa ne može zaustaviti. Kada se emocionalna tupost u mojim očima više nije mogla našminkati. Kada sam mrzila svaki novi dan i sebe u tom danu. Kada su me kolege čudno gledale, kao da sam preko noći postala neko drugi, a ne znaju da nikada nisam bila istinska ja ona koju su vidjali svaki dan, ona koja im se dopadala, ona sa maskom. Kada mi se odraz u ogledalu svako jutro činio sve više nepoznat, nedokučiv i stran. Kada mi je kolegica sa posla rekla da ne bi bilo loše da uzmem bolovanje. Kada sam otupila na sve. Kada u meni nije bilo ničega. Kada je ništavilo postalo jače od lažne mene. Nisam više znala ni ko sam ni šta sam, ali sam jasno znala da više ne mogu ovako.
Psihičku bol sam pokušala da umirim ili zamjenim onom fizičkom- rezanjem, to je bio jedini trenutak kada osjećam nešto, fizička bol koja većini smeta, meni je na čudan način prijala. To je prvi put da sam osjetila nešto drugačije od ništavila. Jako mi je teško to i opisati. To su bili momenti kada sam, koliko god čudno zvučalo, znala da sam živa. Problem je bio što je olakšanje bilo kratkoročno, u početku dovoljno, ali ne i kasnije. U dubini sebe sam znala da to nije rješenje, da ne želim da se ponašam tako, da ne želim ožiljke i da već sada plaćam preskupu cijenu.
Svim svojim bićem sam znala da sam na dnu, da se davim.
Spletom okolnosti i podrške jako bliske osobe sam odlučila da dam priliku psihoterapiji bez obzira što apsolutno ništa nisam očekivala, ali sam znala da nemam šta da izgubim jer sam svakako već odavno sve izgubila.
Ušla sam u taj proces ogoljena, slomljena, izgubljena bez nade da ću se ikada osjećati drugačije. Sada iz ove perspektive mi je mnogo drago što sam sebi dala priliku, bio je to proces, bilo je uspona i padova, vraćanja na staro, ponovnog dizanja iznova i iznova. Svaki put kada bih pala, pa ponovo ustala sam mrvicu bila drugačija. Naučila sam dosta toga. Promijenila sam svoj pogled i odnos prema depresivnosti.
Upoznala sam slojeve sebe. Neke sam lako prihvatila, neke teže, a neke nisam još uvijek, ali sam im pronašla prostor za bivanje u meni. Više nam nije skučeno i tijesno, nismo neprijatelji.
Oprostila sam sebi preuzete terete od kojih većina i nisu bili moji. Dala sam si dozvolu da ih lagano skinem sa svojih namučenih ledja.
Dobila sam ono što nikada u životu do tada nisam, istinsko razumijevanje, podršku, prihvatanje mene kao takve bez potrebe da se bilo šta uljepša ili ispriča drugačije. Bez pogeda u kojem se vidi osuda, bez upiranja prstom i instant rješenja.
Mogla sam konačno biti ja bez straha.
Mogla sam se iraziti i spoznati. Bila sam na sigurnom.
Kakav doživljaj.
Dobila sam priliku da i ja upoznam pravu ja jer više nisam imala ideju ko sam zaista. Sakupila sam sve polomljene dijelove svog bića i nisam morala da ih uljepšavam, a ni da ih odbacim. Naučila sam da su baš takvi, nesavršeno savršeni.
P.S. Tekst je originalno djelo autora.
Autor teksta želi ostati anoniman.
Tekst je obavljen pod punom saglasnošću autora.
Pogledaj: Depresija nije znak slabosti
