Od kako znam za sebe bila sam “dobro dijete”. U školi sam imala sve petice, bila sam draga učiteljima, nastavnicima, nisam nikada pravila probleme, poštovala sam dosljedno sva pravila, bila sam dio školskih sekcija, išla sam na razna takmičenja, vodila sam školske priredbe i programe, istina sa velikom anksioznošću, ali tada nisam znala šta je to. Znala sam samo da pola od toga sigurno ne bih radila, da na neki način ne moram, a morala sam ili sam bar bila uvjerena da sam morala.
Radila sam sve što je bilo u mojoj moći da me svi vole i da kažu da sam “dobra djevojčica”.
Dobro dijete je nastavilo da bude dobro kroz srednju školu, a i kasnije studiranje.
Kako bi mama često, kada govori o meni, prvo rekla “sa njom nemamo nikakvih problema”…
A ja, ja sam sve više imala utisak da ja ipak imam svakakvih problema. Na fakultetu sam doživjela prvi panični napad koji kao da je uvećao anksioznost koja je bila dio mene od malih nogu, samo ju nikako nisam poznavala ni priznavala. Imala sam utisak da se raspadam, da ludim, da nepovratno gubim sebe i da nikada neću ponovo biti “normalna”. A što je najgore od svega kako ću sa ovim svim biti dobar student, davati ispite u roku, učiniti roditelje i profesore ponosnima…
Ponekad se pitam kako sam pojedine dane uopšte pregurala, ali očito jesam nekako. Bez obzira na to sve ja sam po završetku studija nastavila biti dobra, samo u drugom okruženju, na poslu.
“Evo, ona je radnik za poželjeti” reče nadredjeni na jednom sastanku…
Možda na prvu zvuči kao nešto dobro, kao neka pohvala, ali u mom slučaju to nije bilo tako.
Radnik za poželjeti je u mom slučaju bio onaj koji je davao 101% sebe firmi, koji je završavao poslove koji nisu njegovi, koji je preuzimao tudje terete i odgovornosti, koji noću nije spavao od brige da li će se sve stići u roku, koji je radio prekovremeno bez da je ikada dobio ili tražio naknadu za to, koji nikada nije rekao NE, koji se osjećao loše kada zbog bolesti mora izostati dan-dva sa posla, koji je zanemario sebe i svoje potrebe dok nije potpuno sagorio.
Radnik za poželjeti drugima, ali ne sebi rekla bih…
Korak po korak i došla sam do potpunog sagorijevanja, moje tijelo nije bilo u stanju da se mjesecima oporavi od obične gripe, imala sam utisak da se topim, da nestajem, bila sam tako slaba, sitna i krhka. Svaki novi dan je bio nešto što moram pregurati i preživjeti, mrzila sam vidjeti da sviće.
Panični napadi i anksioznost su bili na svom vrhuncu karijere, baš kao i ja kada sam prvi put konačno uradila nešto iz ljubavi prema sebi, a ne za ljubav drugih- dala sam otkaz. Kada sam to uradila olakšanje je trajalo vrlo kratko, a kasnije se dobro dijete rasulo na sitne komade. Nisam mogla sama da sakupim ni dio sebe i to sam radila uz pomoć terapeuta.
Kroz rad sam shvatila da većinu života sve radim za ljubav, da me vole, prihvate, da kažu da sam dobra, da me vrednuju, da me uvaže… drugi, drugi, drugi.
Sebe sam tu poptuno izgubila.
Nisam se poznavala.
Nisam znala ništa o sebi, kao da sam stranac sebi samoj.
Nisam znala šta volim, šta ne volim, koje su moje potrebe, šta želim u životu, šta me usrećuje, kako punim baterije, šta sam istinska ja unutra, a ne ova “dobrica” oblikovana za potrebe spoljašnjeg svijeta…
Nisam znala gotovo ništa o svojim emocijama, imala sam veliku muku da ih prepoznam, da kažem ja se sada osjećam tako… kao da nisam uopšte mogla zaviriti unutra i spoznati bilo šta.
Kroz terapiju sam imala utisak kao da sam ponovo rodjena i sada učim od početka.
Korak po korak.
Ponekad smo dolazile do takvih uvida da sam se pitala da li je moguće da sam živjela, mislila, ponašala se tako, kao da sam gledala neki loš film u kojem sam glavna glumica ja…
Trebalo je vremena da počnem ponovo da živim, da upoznam sebe, da režiram drugi film u kojem većinu toga radim iz ljubavi, a ne za ljubav, neopisiv je to doživljaj.
Pogledaj: Čekanje na stanici zvanoj ŽIVOT
